DOŠAO JE KRAJ: ZBOGOM MOJA REPUBLIKO SRPSKA…

DOŠAO JE KRAJ: ZBOGOM MOJA REPUBLIKO SRPSKA…

„Trebam gore u ambasadu, da podignem vizu“.
„A, vizu trebaš“?
Nisam mu odgovorio.
„A, jesi ti jarane vidio ovaj red ispred“?
„Jesam, ali sam mislio da su penzije ili nešto tome slično“.
„Nemoj misliti već stani tamo u red i čekaj k’o svi ostali“.

Uh, kako me je bilo sramota. Kako sam ispao glup. Mogao sam ovo sam shvatiti. A red, majku mu, kilometarski. Kakav prizor. Pomišljam da izvadim telefon i slikam. Poželio sam da i drugi vide. Opet, nešto je glupo. A, i tužno. Skoro svi su mladi kao ja. Ispred mene dva momka, čine mi se čak i mlađi. Iza je mladi bračni par.

Nije ovo bilo za slikanja. Ovo je više za plakanja. Kilometarski red, nas mladih ljudi, koji čekaju na
vizu, i svi želimo da odemo. Što dalje iz ove zemlje. Dokle nas noge nose. Shvatio sam da ova priča ne zaslužuje fotograju. Nemamo mi više pejzaža za fotograsanje. Sve je otišlo dođavola i sve je izgubilo svaki smisao. Nemamo mi više iskrenih osmjeha na licu. Nema nas. Ljudi odlaze. Dosta je više igranja sa našim životima, dokle da budemo nečiji lutci dok nam drugi konce povlače.

 

Ovde sve što je lijepo je istrajalo. Ni priroda više nije lijepa. Prodana je! Još malo pa ću kada se krenem kupati u Balkani, morati pitati da li smijem ući. A, ako odgovor bude potvrdan, za to ću morati debelo da platim. Grade se objekti, ruše pa opet grade. Kažu različite političke struje. E, zbog takvih i sličnih sruja ja stojim sa velikom grupom mladih ljudi ispred Slovenačke ambasade i čekam na svoju vizu.

Dolazim na red i viza je u rukama. To je to. Zovem prijatelje i dogovaram kafu. Red je počastiti. Počastiću što idem iz sopstvene zemlje i što napuštam sve ove „struje“. Neću ja da više iko po meni „duva“ kako mu se hoće. Dosta je meni da me po obrazu „šamaraju“ vjetrovi onih gore, jačih.

Sa sebe skidam konce da me ne vuku kao lutka, a bome neću više biti glup kao sa portirom.

Znaću ja za red. Moj red je i došao. Zbogom.

Izvor: sarajevograd.click/ es-infoo.com