GLEDALA SAM KAKO UBIJAJU BEBU MAJCI U KRILU: Ifeta je iz Srebrenice, A O RATKU MLADIĆU REKLA JE NEŠTO ŠTO NIKO NIJE

Ifeta Mejremić preživela je rat u Srebrenici, Foto: Filip Plavčić, Printscreen

1995. godine, kako svedoči za Espreso.rs, susrela se sa Ratkom Mladićem

Ifeta Mejremić, žena je koja je preživela strahote koje su se 1995. godine događale u Srebrenici. Svojim očima gledala je ubistva i odvajanje sinova od majki. Ta sećanja i dalje su živa u njenim mislima, a na pomen i pokušaj evociranja uspomena, suze ne može da zaustavi. Ipak, hrani se optimizmom, pomaganjem drugima, pomaganjem deci. Bori se za bolje sutra.

Članica je Udruženja žena Jadar, preživela je rat u Srebrenici.

Godine 1995. godine, kako svedoči za Espreso.rs, susrela se sa Ratkom Mladićem, a gledala je svojim očima ubistva koja su se u to vreme dešavala.
Kroz povratničko udruženje, pokušava da popravi situaciju zaostalu nakon rata. Nastoji da pomogne deci da izađu na pravi put, ali i da svake godine zajedno sa ostalim ženama pripomogne realizaciju “Marša mira” u Srebrenici.

– Mi inače radimo na principu edukativno-ekonomsko jačanje žena i dece povratnika. Svake godine propratimo kolonu “Marš mira” u Srebrenicu, u Konjević polju. Drugu noć spavaju kod nas. Mi ih dočekamo sa sendvičima, sa kafom, sa vodom, toplim rečima. Jer, tu je bilo veliko krvoproliće. Dočekujemo već 15 godina tu kolonu. Bude nam teško da prikupimo donacije, ali svake godine na kraju uspemo. Svi učesnici “Marša mira” na našem terenu dobiju po nešto – entuzijastična je Mejremić dok priča o onome što radi za ljude koji su ostali da žive na ovom području, za ljude koji su vratili u Srebrenicu i okolinu.

No, samo jedno pitanje bilo je dovoljno da se njen oči ispune suzama.

Nakon što smo Ifetu Mejremić zapitali koje je to najteže, najtužnije sećanje koje nosi iz ratnog doba, preko njenog lica prešla je sena. Ona se zaplakala evocirajući bolne uspomene.

– Najtužnije sećanje mi je na ono kada su odvajali od majke sina. Jednog su uhvatili preko šume, a drugog kada su ušli u autobus. Tada su pitali majku, jer je mlađi bio kod nje u autobusu “Kojeg ćeš sina da ti uzmemo”? To mi je nešto najteže. Jednoj majci su zaklali bebu u krilu – seća se Ifeta Mejremić.

Dodaje kako je sve tužno, te kako retko dolazi u Potočare.

– Sve je tužno. Retko dolazim ovde. Danas sam popila šaku tableta da bih mogla da dođem ovde. Veoma je teško. Svaki put kada dođem ovde, ja se potresem – iskrena je Mejremić.

Ifeta Mejremić kaže kako se susrela sa Ratkom Mladićem, te kako se seća njegovih reči. Takođe, prepričava svoju tadašnju sumnju u njegove reči i pita se zašto nije pustio decu da izađu živa iz Srebrenice.

– Susrela sam se sa Mladićem kada je ulazio u naš kamp, njegove reči su bile ” Ne bojte se, ne bojte se, neće vam faliti ni dlaka s glave. Nene viču “A jeste dobar”. “Halo, nene, pa ko ti garantuje za glavu”, govorila sam im. One su tek onda dobile strah. Delio je čokoladice deci. Deca su bila željna svega. Zašto ih nije pustio da izađu odavde da odu? Da su oni ostali živi, da su nas pustili da odemo odavde, nikada se ne bi vratili na ove terene. Jer, zamislite jednu majku koja je izgubila pet sinova. Kako je toj majci? – priča Ifeta Mejremić.

Seća se i kako je njena majka, pateći za sinom govorila i vikala “Jao žene što se može nazor živeti”.

Ifeta Mejremić ima i svoju teoriju o tome šta je ubilo Srebrenicu. Za sve krivi nepismenost, a kako kaže živi da tu grešku ispravi i opismeni mlađe generacije.

– Ostalo je nas ovoliko koliko je ostalo. Dajte pomozite da bar iškolujemo ovu preostalu decu, da ih izvedemo na pravi put. Srebrenicu je ubila nepismenost. To je moja teza i uvek će da bude. Nismo imali pismenih ljudi u Srebrenici. I dalje se radi na strategiji da se deca ne iškoluju kako treba. Samo pismen i ekonomski jak možeš ostati na ovim terenima. Moj cilj, moja borba je samo školovati decu. Da završe škole, da se osnaže, ojačaju, da se socijalizuju. Da se pomogne našoj deci – zaključuje povratnica Ifeta Mejremić.

Vise o tome na ovom linku.

(Espreso.rs)